Иако је требало да буде његова кћерка, први лекар у породици Бандић и даље би постао тата. Много мање је подучавао и много лакше испите него што је положио за то, али није морао да гледа наслове у зубима. Милан је одавно требао за то, био је похваљен што је био у могућности да похађа предавања на свим свјетским универзитетима, тако да је један универзитет одлучио претворити свој сан у стварност.

Загребачки универзитет ће бити градоначелник Загреба, можемо бити храбри и предрасудни у њиховој одлуци, додјељујући титулу почасног доктора. Музичка академија, једна од неколико загребачких института, награђена је за ову част, која је за КСНУМКС године његове дистрибуције страног новца добила своју зграду.

Тако су лидери Музичке академије одлучили да окончају своје меке. Не би ли се поштовало да су неке од његових предизборних обећања и постизборне визије Милан Бандић схватили.

А то је највећа иронија. Није да ће градоначелник Загреба постати почасни доктор универзитета који из године у годину угледа свјетски ранг и значај, него што ће доктор добити за нешто што није добра статистика.

Ако је Бандић доктор било које врсте, а предавање о овим искуствима недавно је понуђено јавности и студентима из Париске Сорбоне и Бостон Харварда, онда добија бројне изборе упркос још неиспуњеним обећањима.

Он је такође стекао докторат из спашавања од политичких послова и ситуација које би већина других политичара у свету послала у пријевремену пензију. Он је заиста мајстор или доктор политичког опстанка. То треба признати.

Срамота је што његови пројекти и визија нису пратили његову судбину. Говорио је о метроу, а за две деценије није постављен ни један метар трамвајске линије, а камоли подземље. Никада раније Загрепчани нису били нагнути докле год је био задужен за свој мандат. И када је коначно почела да га гради, он сијече све свјетске рекорде у потрошњу. Никада нису имали толико дуго Загреба без правог фудбалског стадиона. Иако је у разним студијама (или визијама), хитним поправкама и недовршеним судовима током Милана Бандића, само Максимир потрошио више новца него што је то потребно у другим европским земљама да из леда направе велике стадионе. Школе се више не граде, већ се изнајмљују за простор астрономским износима градитеља који си не могу приуштити да изнајмљују још пола за мање.

Градска позоришта су жељела градити из плоча које су увезене из Њемачке, али чак ни ти листови никада нису постали Лименко. Тко се још сјећа Лименке? Градска имовина никада није била тако слабо опремљена и градски буџет никада није био тако велики као Милан Бандић.

А око приватних стамбених и пословних зграда које само расту у Загребу, никада није било мање паркирних мјеста и никада мање зеленила. Јавни простор свакодневно је лишен својих грађана. За узврат добијају фонтану. Никада нису поштовали урбана правила. Ниједан од градоначелника у Загребу није толико глуп у тој професији. Али и све друге науке, науке и дисциплине. О коме Бандић уопште нема мишљење. Зато што ти разни мајстори, професори и лекари никада нису примили колац у својим рукама, нити су изградили колибу. Тада ће вам линија дати највећу славу и награду.

Уласком у његове партијске листе и ангажовањем у својим редовима. Једина ствар коју Бандић није добио из дисциплине коју је заиста радио био је Доктор: Како нас сви могу превести преко воде? Који само он и они које он лично изабере да попију. Већи рачуни ће бити издати већини који још увијек гласају за њега.

Одсутна обећања, повећана одговорност и уметност политичког опстанка већих лекара од Милана Бандића. Барем у демократијама.

Бандић је прави доктор Обећановић. И ништа од тога не заслужује више од тога. Само је штета што је из свих свјетских универзитета препозната и цијењена само знанствена дисциплина у Загребу. И мора бити тако. Која смо земља и град, такви ми и универзитет. И доктори.